VODIČ KROZ ZAKON O ZABRANI DISKRIMINACIJE

Šta je to diskriminacija i diskriminatorsko postupanje ?

„Diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

PRIMER
Senegalanc Silvio el Muarabi krenuo je sa prijateljima iz Srbije u večernji izlazak na splav „Srećna braća“ na obali Save. Obezbeđenje splava odbilo je da primi Silvia el Muarabia u ugostiteljski objekat i pored nastojanja njegovih prijatelja. Lice koje obezbeđuje ugostiteljski objekat tom prilikom mu je reklo da „u ovaj ugostiteljski objekat ne mogu da uđu Crnci“.

PRIMER
Milan Milanović kupio je putem interneta elektronsku avionsku kartu niskobudžetne avio-kompanije „Serbian Air“ na liniji Beograd – Frankfurt. Na aerodromu, pri podizanju karte, službenica odbija da izda već kupljenu kartu Milanoviću i upućuje ga na povraćaj novca, jer prema internim aktima ovog avio-prevoznika putnik koji ima preko 120 kilograma mora da kupi dve avionske karte kako ne bi „smetao“ drugim putnicima jer su sedišta u avionu relativno malih dimenzija. Po „oceni“ službenice, Milanovićeva težina je bila „veća“ od dozvoljene.

Šta je to lično svojstvo i koja su lična svojstva “prepoznata” u Zakonu o zabrani diskriminacije ?

Lično svojstvo je svako obeležje koje je vezano za ličnost pojedinca. Lična svojstva se po pravilu ne odnose samo na jedno već na čitav niz drugih lica. Pol, rodni identitet, rasa, boja kože, seksualna orijentacija, na primer, jesu lična svojstva nekog pojedinca, ali navedena lična svojstva pojedinac po pravilu „deli“ sa većim ili manjim brojem drugih lica. Lica koja „dele“ isto lično svojstvo nazivamo grupe. Lično svojstvo nekog lica nije diskriminacija. Diskriminacija postoji samo ako lično svojstvo nekog pojedinca ili grupe dovodi do neopravdanog pravljenja razlike i nejednakog postupanja, odnosno propuštanja (isključivanja, ograničavanja ili davanja prvenstva) prema takvom licu ili grupi lica ili članovima njihovih porodica.

Zakon o zabrani diskriminacije izričito prepoznaje sledeća lična svojstva: rasu, boju kože, pretke, državljanstvo, nacionalnu pripadnost ili etničko poreklo, jezik, versko ili političko ubeđenje, pol, rodni identitet, seksualnu orijentaciju, imovno stanje, rođenje, genetsku osobenost, zdravstveno stanje, invaliditet, bračni i porodični status, osuđivanost, starosno doba, izgled, članstvo u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama.„Lična svojstva“ se na ovaj način ne iscrpljuju jer postoje i brojna druga lična svojstva koja mogu biti osnov za neopravdano pravljenje razlike, nejednako postupanje ili propuštanje, odnosno diskriminaciju.

Međutim, nije svako pravljenje razlike diskriminacija. Potrebno je da je reč o „neopravdanom“ pravljenju razlike. Postoje slučajevi kada je pravljenje razlike „opravdano“, kao na primer u slučajevima tzv. „afirmativne akcije” uključenja određene „manjinske grupe“ u društveni život ili određenu oblast (na primer, pitanje rodne ravnoprvnosti muškaraca i žena u obavljanju funkcije narodnog poslanika/ce ili davanje nekih posebnih pogodnosti osobama sa invaliditetom s ciljem obezbeđivanja mogućnosti da u punom obimu mogu da koriste zajamčena ljudska prava, kao što je pravo na rad, slobodan izbor zaposlenja i dr.). Diskriminacijom se ne smatra ni pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zbog osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, ili postupanje verskih službenika koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i verskih zajednica upisanih u registar verskih zajednica, u skladu sa posebnim zakonom kojim se uređuje sloboda veroispovesti i status crkava i verskih zajednica.

Ko ima pravo da bude zaštićen od diskriminacije?

Svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Izrazi „lice“ I „svako“ označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije. Prema tome, izraz „svako“ ili izraz „lice“ odnosi se na sve koji imaju pravni subjektivitet kao fizička i pravna lica, domaća i strana. Zabrana diskriminacije se, prema tome, odnosi ne samo na fizička već i na pravna lica. Pravna lica takođe mogu da zatraže od nadležnih sudova i drugih organa javne vlasti da ih zaštite od diskriminacije.

Koje oblike diskriminacije “prepoznaje” zakon ?

Oblici diskriminacije su neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.

Šta je posredna a šta neposredna diskriminacija ?

Posredna diskriminacija je poseban oblik diskriminacije koji proizilazi iz kršenja načela jednakosti do koga može doći aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na jednakosti i zabrani diskriminacije. Reč je o „prikrivnom“ obliku diskriminacije koji se teško otkriva. Naizgled, u postupanju na primer organa javne vlasti (aktu, radnji ili propuštanju), nema nikakvih obeležja diskriminacije. Ipak, sam akt, radnja i propuštanje posredno je posledica kršenja jednakosti i zabrane diskriminacije. Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog, odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem, koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja jesu primerena i nužna.

Neposredna diskriminacija je poseban oblik diskriminacije koji proizilazi iz kršenja načela jednakosti koje proističe iz akta, radnje ili propuštanja. Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog, odnosno njihovog ličnog svojstva, u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Neposredna diskriminacija je jasno uočljiva jer je akt, radnja ili propuštanje takvo da se već na prvi pogled može uočiti da je reč o kršenju načela jednakosti, odnosno kršenju zabrane diskriminacije.

PRIMER
U oglasu za radno mesto diplomiranog pravnika privrednog društva „Radijski centar“ d.o.o. od kandidata za radno mesto kumulativno se traži ispunjenje tri uslova: 10 godina radnog iskustva, da je državljanin Srbije i srpske nacionalnosti, i da je muškog pola. Dok se prvi uslov ne može smatrati diskriminacijom, preostala dva jesu očigledni primeri neposredne diskriminacije, odnosno neopravdanog pravljenja razlike na osnovu ličnog svojstva potencijalnih kandidata.

Šta reći o ostalim oblicima diskriminacije ?

Načelo jednakih prava i obaveza jeste osnov za oblik diskriminacije koji je zakonom utvrđen kao povreda načela jednakih prava i obaveza. Povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog, odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako
su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

Diskriminacija postoji ako se prema licu ili grupi lica neopravdano postupa lošije nego što se postupa ili bi se postupalo prema drugima, isključivo ili uglavnom zbog toga što su tražili, odnosno nameravaju da traže zaštitu od diskriminacije ili zbog toga što su ponudili ili nameravaju da ponude dokaze o diskriminatorskom postupanju. Zabrana pozivanja na odgovornost kao „oblik“ diskriminacije treba da zaštiti sve one koji zahtevaju ili nameravaju da traže zaštitu od diskriminacije kao i one koji nameravaju da ponude dokaze o diskriminatorskom postupanju od bilo kakvih posledica koja po njih može proizaći iz takvog čina. Zato se može izvesti zaključak da zabrana pozivanja na odgovornost ne samo da je oblik diskriminacije, već i preduslov uspešne borbe i sprečavanja svih ostalih oblika diskriminacije.

Zakon o zabrani diskriminacije definiše udruživanje radi vršenja diskriminacije kao poseban oblik diskriminacije stavljajući jasno do znanja da je takvo udruživanje zabranjeno. Sloboda udruživanja predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava. Međutim, većina fundamentalnih ljudskih prava nisu apsolutna prava. Često su razlog za to druga ljudska prava i slobode. Kod određivanja ovog oblika diskriminacije pošlo se od izuzetaka od slobode udruživanja. U slu- čaju kada je udruživanje usmereno na vršenje diskriminacije, odnosno kada je delovanje organizacija ili grupa usmereno na kršenje ustavom, pravilima međunarodnog prava i zakonom zajamčenih sloboda i prava ili na izazivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje, razdora i netrpeljivosti, cilj slobode udruživanja nije u skladu sa vrednostima demokratskog društva. Zato Zakon o zabrani diskriminacije definiše udruživanje radi vršenja diskriminacije kao poseban oblik diskriminacije stavljajući jasno do znanja da je takvo udruživanje zabranjeno.

Poseban oblik diskriminacije utvrđen Zakonom je i govor mržnje (član 11). Zabranjeno je izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način. Kod ovog konkretnog oblika, kršenje slobode izražavanja, odnosno kada je cilj slobode izražavanja kršenje vrednosti demokratskog društva, kao što je zabrana podsticanja diskriminacije, mržnje i nasilja protiv lica zbog njihovog ličnog svojstva u javnosti (što podrazumeva ne samo sredstva javnog informisanja, već i skupove i druga mesta dostupna javnosti, ispisivanjem parola i poruka ili na drugi sličan način).

Poslednji poseban oblik diskriminacije utvrđen Zakonom jeste uznemiravanje i ponižavajuće postupanje. U osnovi ovog oblika diskriminacije jeste uznemiravanje i ponižavajuće postupanje. Takvo postupanje je ono koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljstvo, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

Šta su to teški oblici diskriminacije ?

Prethodno pomenuti oblici diskriminacije koje utvrđuje zakon mogu imati teške i nesagledive posledice. Zato zakon, pored „osnovnih“ oblika diskriminacije, poznaje i teške oblike diskriminacije (čl. 13). Pod teškim oblicima diskriminacije u smislu ovog zakona navodi se:
1. izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja i invaliditeta;
2. propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti i u postupcima pred organima javne vlasti;
3. propagiranje diskriminacije putem javnih glasila;
4. ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo propagiranje;
5. diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava (višestruka ili ukrštena diskriminacija);
6. diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom licu ili grupi lica;
7. diskriminacija koja dovodi do teških posledica po diskriminisanog, druga lica ili imovinu, a naročito ako se radi o kažnjivom delu kod koga je pretežna ili isključiva pobuda za izvršenje bila mržnja, odnosno netrpeljivost prema oštećenom koja je zasnovana na njegovom ličnom svojstvu.

Šta su i kako se određuju posebni slučajevi diskriminacije ?

Pojam diskriminacije utvrđen i razrađen zakonom obuhvata sve slučajeve diskriminacije. Zakonodavac je imao potrebu da zakonom posebno opiše većinu posebnih slučajeva diskriminacije. Za određivanje posebnih slučajeva diskriminacije za zakonodavca su naročito značajni:
1) slučajevi diskriminacije u posebnim oblastima i subjektima koji mogu biti „uzročnici“ zabrane diskriminacije, i
2) lična svojstva nekog lica ili grupe lica koja mogu dovesti do neopravdanog pravljenja razlike ili nejednakog postupanja, odnosno propuštanja.

Prvu grupu čine diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti, diskriminacija u oblasti rada i diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina i diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog usavršavanja. Druga grupa posebnih slučajeva diskriminacije polazi od ličnog svojstva. Ovi posebni slučajevi diskriminacije predviđeni zakonom jesu: verska diskriminacija, diskriminacija na osnovu pola, seksualne orijentacije, starosnog doba, sindikalne ili političke pripadnosti, zdravstvenog stanja i diskriminacija dece, nacionalnih manjina i osoba sa invaliditetom.

Šta je to diskriminacija pred organima javne vlasti ?

Diskriminacija pred organima javne vlasti je poseban slučaj diskriminacije utvrđen Zakonom o zabrani diskriminacije (član 15) u čijoj je „osnovi“ organ vlasti kao potencijalni (mogući) „kršilac“ zabrane diskriminacije, odnosno službeno lice organa javne vlasti kao „počinitelj“ diskriminatorskog postupanja. Načelo jednakosti i jednakih prava i obaveza zahteva da svako ima jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti. U smislu ovog zakona, pod organima javne vlasti označava se državni organ, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, javno preduzeće, ustanova, javna agencija i druga organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja, kao i pravno lice koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu, Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava (član2. st. 1. tač. 4). Kada diskriminaciju vrši službeno lice, odnosno odgovorno lice u organu javne vlasti, ovakav postupak smatra se težom povredom radne dužnosti u skladu sa odredbama posebnog zakona koji utvrđuje teže povrede radne dužnosti.

Šta je diskriminacija u oblasti rada ?

Diskriminacija u oblasti rada je poseban slučaj diskriminacije koji se odnosi na oblast rada (član 16) i koji obuhvata sve „poslodavce“ (državne organe ali i preduzeća i preduzetnike) koji svojim postupanjem mogu da krše zabranu diskriminacije. Zakon u ovom posebnom slučaju zabranjuje diskriminaciju u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije uživa kako lice u radnom odnosu, tako i lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu. Diskriminacija je samo neopravdano pravljenje razlike, nejednako postupanje ili propuštanje i ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zbog osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići opravdana, kao i preduzimanje mera zaštite prema pojedinim kategorijama lica (žene, trudnice, porodilje, roditelji, maloletnici, osobe sa invaliditetom i drugi).

Kako zakon određuje diskriminaciju u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina ?

Kod ovog posebnog slučaja diskriminacije najpre je od značaja određivanje pojma javne usluge. Ovaj pojam kao takav nije određen zakonom, a pojam javne usluge može se „tumačiti“ na dva načina. Kao uslugu koju licima pod jednakim uslovima i na jednak način pružaju javni subjekti (državni organi, javne agencije, javna preduzeća, javne ustanove, odnosno privatno lice kojem je povereno vršenje određenih javnih ovlašćenja ili obavljanje delatnosti od opšteg interesa) i kao usluge koje pruža svako fizičko I pravno lice neodređenom broju korisnika. Zakonodavac je zauzeo ovaj širi stav, jer će diskriminacija u pružanju javnih usluga postojati ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno ako u pružanju usluge neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica (član 17. st. 1).

PRIMER
Pri dolasku u školu, maloletno lice M.P. ušlo je u objekat trgovinskog lanca „Superstar“. M.P. je želeo da kupi čips, flašu piva i žvake. Kasirka S.S. je, poštujući zakonsku zabranu prodaje alkoholnih pića maloletnicima, zatražila od maloletnog M.P. ličnu kartu. Kako M.P. nije imao ličnu kartu, S.S. je odbila da u ime trgovinskog lanca „Super-star“ maloletniku proda flašu piva. Na prvi pogled, moglo bi se reći da je reč o slučaju diskriminacije, odnosno odbijanju pružanja usluga, jer je na osnovu ličnog svojstva (dete) odbila da pruži uslugu odnosno tražila je ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica. Međutim, u ovom slučaju ne radi se o diskriminaciji već o „legitimnom“ pravljenju razlike u javnom interesu koji je utvrđen posebnim zakonom. Takođe, da bi se izbegla bilo kakva diskriminacija u vezi sa pristupom objektima u javnoj upotrebi, zakonom je predviđeno da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti iz oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom.

Šta je to diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog usavršavanja ?

Diskriminacija u oblasti obrazovanja je poseban slučaj diskriminacije u zakonom utvrđenoj oblasti koju moraju da poštuju svi subjekti koji učestvuju u procesu obrazovanja i stručnom osposobljavanju. Zakonodavac svakome jamči pravo na predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom i istovremeno zabranjuje da se licu ili grupi lica, na osnovu njihovog ličnog svojstva, oteža ili onemogući upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili da se isključe iz ovih ustanova, da im se oteža ili uskrati mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima, te da se učenici razvrstavaju po nekom ličnom svojstvu, zlostavljaju i da se na bilo koji drugi način neopravdano pravi razlika među njima i nejednako postupa sa njima. Zabrana diskriminacije odnosi se ne samo na fizička lica – građane, već i na pravna lica. Zato zakon u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja zabranjuje i diskriminaciju vaspitnih i obrazovanih ustanova koje obavljaju delatnost u skladu sa zakonom i drugim propisom (znači, pravnih lica koja imaju status ustanova javne službe bez obzira da li je njihov osnivač država ili privatno lice), kao i lica koja koriste ili su koristila usluge ovih ustanova u skladu sa zakonom.

PRIMER
P.M. i D.K završili su pravni fakultet. Jedan je završio „državni“ a drugi „privatni“. Obojica konkurišu za sudskog pripravnika. Posebnim pravilnikom utvrđeno je da samo studenti sa diplomom „državog“ fakulteta, iako je i privatni prošao proces akreditacije, mogu da konkurišu na ovo radno mesto u sudu.

Šta je to verska diskriminacija ?

Verska diskriminacija (odnosno zabrana verske diskriminacije) jeste još jedan poseban slučaj diskriminacije. Ovaj slučaj diskriminacije neposredno se odnosi na lično svojstvo pojedinca (veru i uverenje). Zabrana verske diskriminacije, međutim, ne odnosi se samo na „vernike“, jer zakonodavac pod zabranom verske diskriminacije podrazumeva postupanje protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere i uverenja (a uverenje kao takvo može biti i ateističko). Ovaj slučaj diskriminacije će postojati kada se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese ili postupi shodno svojim uverenjima. Međutim, ne smatra se diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i verskih zajednica upisanih u registar verskih zajednica, u skladu sa posebnim zakonom kojim se uređuje sloboda veroispovesti i status crkava i verskih zajednica.

PRIMER
Porodica preminulog M. M. tražila je od sveštenika Srpske pravoslavne crkve A.Đ. da izvrši religijski obred opela pre sahrane preminulog. Sveštenik zahteva od porodice da neko od članova porodice podnese svešteniku „dokaz“ (krštenicu da je preminuli bio upisan u knjigu vernika Crkve) koji je neophodan da bi se obred obavio. Pošto porodica nije podnela dokaz, proverom u „knjige vernika“ sveštenik A.Đ. ustanovljava da preminuli nije bio vernik i sa žaljenjem obaveštava porodicu da ne može da izvrši religijski obred na sahrani navodeći da preminuli za života nije bio „kršteno lice“ i vernik SPC. U konkretnom slučaju, sveštenik se poziva na versku doktrinu da se religijski obredi vrše samo ukoliko su lica bila „krštena“. Prema zakonu, ovaj slučaj ne može se smatrati verskom diskriminacijom, već postupanje sveštenika u skladu sa verskom doktrinom Srpske pravoslavne crkve.

Šta je to diskriminacija na osnovu pola ?

Diskriminacija na osnovu pola, kao poseban slučaj diskriminacije, postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena I muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Takođe, zabrana polne diskriminacije podrazumeva i uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol ili zbog promene pola. Pod polnom diskriminacijom podrazumeva se i fizičko i drugo nasilje, eksploatacija, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i uznemiravanje s obzirom na pol, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova (član 20).

Šta je to diskriminacija na osnovu seksulane orijentacije?

Na ovom mestu naročito treba istaći da je Generalna skupština Svetske zdravstvene organizacije (WHO) još 17. maja 1990. godine usvojila izveštaj međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema u kojem je prvi put navedeno da seksualna orijentacija (biseksualna, heteroseksualna i homoseksualna) sama po sebi ne predstaavlja bolest niti poremećaj. U ranijim izveštajima ove organizacije, homoseksualnost se navodila kao seksualni poremećaj ličnosti. Zakon kao poseban slučaj diskriminacije zato utvrđuje i diskriminacijuna osnovu seksulane orijentacije. U tom kontekstu, utvrđeno je da je seksulana orijenacija privatna stvar te da niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji. Takođe, svako ima pravo da se izjasni o svojoj seksualnoj orijentacija, a diskriminatorsko postupanje zbog takvog izjašnjavanja je zabranjeno.

Kako je zakonom određena diskriminacija dece?

Diskriminacija dece predstavlja poseban slučaj diskriminacije. Svako dete, odnosno maloletnik, ima jednaka prava i zaštitu u porodici, društvu I državi, bez obzira na njegova ili lična svojstva roditelja, staratelja i članova porodice. Zabranjeno je diskriminisati dete, odnosno maloletnika prema zdravstvenom stanju, bračnom, odnosno vanbračnom rođenju, javno pozivanje na davanje prednosti deci jednog pola u odnosu na decu drugog pola, kao i pravljenje razlike prema zdravstvenom stanju, imovnom stanju, profesiji i drugim obeležjima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice.

Kako je zakonom određena diskriminacija na osnovu starosnog doba?

Kao i u prethodnom slučaju, i diskriminacija na osnovu starosnog doba utvrđena je kao poseban slučaj diskriminacije. U skladu sa zakonom, stari imaju pravo na dostojanstvene uslove života bez diskriminacije, a posebno, pravo na jednak pristup i zaštitu od zanemarivanja i uznemiravanja u korišćenju zdravstvenih i drugih javnih usluga.

Šta je diskriminacija nacionalnih manjina?

Još jedan poseban slučaj diskriminacije zasnovan na ličnom svojstvu (član 24). Zabranjena je diskriminacija nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika. Način ostvarivanja i zaštita prava pripadnika nacionalnih manjina detaljno je uređena posebnim zakonom.

Kako je određena diskriminacija zbog političke ili sindikalne pripadnosti?

Reč je o još jednom slučaju diskriminacije zasnovanom na ličnom svojstvu, tačnije, političkoj i sindikalnoj pripadnosti. Zabranjena je diskriminacija zbog političkih ubeđenja lica ili grupe lica, odnosno pripadnosti ili nepripadnosti političkoj stranci, odnosno sindikalnoj organizaciji. Međutim, neće se smatrati posebnim slučajem diskriminacije ako se takva ograničenja odnose na vršioce određenih državnih funkcija, kao i ograničenja koja su neophodna radi sprečavanja zagovaranja i vršenja fašističkih, nacističkih i rasističkih aktivnosti, propisana u skladu sa zakonom

Šta je diskriminacija osoba sa invaliditetom?

Diskriminacija osoba sa invaliditetom jeste poseban slučaj diskriminacije na osnovu ličnog svojstva. Ova vrsta diskriminacije postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Način ostvarivanja i zaštita prava osoba sa invaliditetom uređena je posebnim zakonom, tačnije Zakonom o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom.

Da li diskriminacija može postojati na osnovu zdravstvenog stanja?

Diskriminacija može postojati i na osnovu zdravstvenog stanja. Poslednji poseban slučaj diskriminacije utvrđen zakonom jeste diskriminacija na osnovu zdravstvenog stanja kao ličnog svojstva. Zabranjena je diskriminacija lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, kao i članova njihovih porodica. Ovaj slučaj diskriminacije postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga, postave posebni uslovi za pružanje zdravstvenih usluga koji nisu opravdani medicinskim razlozima, odbije postavljanje dijagnoze i uskrate informacije o trenutnom zdravstvenom stanju, preduzetim ili nameravanim merama lečenja ili rehabilitacije, kao i uznemiravanje, vređanje i omalovažavanje u toku boravka u zdravstvenoj ustanovi.

Kako se pokreće postupak za zaštitu ravnopravnosti ?

Zakonom o zabrani diskriminacije, ustanovljeno je posebno nezavisno telo – poverenik za zaštitu ravnopravnosti koji treba da obezbedi uspešno sprečavanje, zabranu i borbu protiv svih oblika, vrsta i slučajeva diskriminacije. Jedna od najznačajnijih nadležnosti poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog povrede odredaba ovog zakona i da daje mišljenje i preporuke, te da u konrektnim slučajevima izriče mere. Zakon upotrebljava izraz „lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju“. Pošto reč „lice“ podrazumeva i fizičko i pravno lice (subjekte prava), to znači da ovaj postupak može da pokrene i fizičko i pravno lice (i domaće i strano). Postupak pred poverenikom pokreće se pritužbom. Zakon, međutim, ne sadrži dovoljno odrednica šta pritužba treba da sadrži, da li mora ili ne mora da bude potpisana, ili na primer, da li poverenik može postupati (i u kojim slučajevima) po anonimnoj pritužbi. Jedino što se zahteva od podnosioca jeste da uz pritužbu podnese i dokaze o pretrpljenom aktu diskriminacije ali se i tada postavlja pitanje da li je to neki pravni akt, pismeno, oglas na konkurs ili kakva izjava svedoka ili iskaz podnosioca pritužbe. Usled navedenih okolnosti, čini se da će poverenik biti taj koji će u budućnosti morati da pripremi obrazac pritužbe kao i elemente koje takav obrazac treba da sadrži (ime i prezime podnosioca ili naziv i sedište pravnog lica koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju, zatim kratak opis situacije, događaja, radnje i sl., koje po mišljenju podnosioca pritužbe predstavlja diskriminaciju, ili na primer izjavu da lice koje podnosi pritužbu nije pokrenulo određeni postupak pred sudom itd.). Pritužba povereniku podnosi se pismeno. Ipak, izuzetno, zakon daje mogućnost da lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju pritužbu podnese i usmeno na zapisnik. Zakonom je izričito utvrđeno da lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju nema obavezu plaćanja takse ili druge naknade za podnošenje pritužbe.

Poverenik će, pošto konstatuje da ne postoje razlozi za nepostupanje po pritužbi, proslediti pritužbu licu protiv koje je pritužba podneta u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe. Nakon toga utvrđuje činjenično stanje. Međutim, zakonska odredba koja se odnosi na utvrđivanje činjeničnog stanja je pomalo nejasna. Lice protiv kojeg je pritužba podneta može se izjasniti o navodima pritužbe u roku od 15 dana od dana njenog prijema, a poverenik zatim utvrđuje činjenično stanje uvidom u podnete dokaze i uzimanjem izjave od podnosioca pritužbe, lica protiv kojeg je pritužba podneta, kao i od drugih lica. Međutim, pre preduzimanja drugih radnji u postupku, poverenik može predložiti postupak mirenja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje postupak medijacije.

Šta je mirenje (meditacija, posredovanje) ?

Zakonom o medijaciji (posredovanju) utvrđeno je da se njime određuju pravila postupka medijacije (posredovanja) u spornim odnosima. Takav sporan odnos je shodno Zakonu o zabrani diskriminacije i onaj u kome je došlo ili se pretpostavlja da je došlo do diskriminacije. Medijacija se može primenjivati nezavisno od toga da li se posredovanje obavlja pre ili posle pokretanja postupka za rešavanje spornog odnosa. Da bi se posredovanje (medijacija) sprovela, neophodna je izričita saglasnost obeju strana. To znači, samo onda ako se lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju kao i lice protiv koga je podneta pritužba izri-
čito saglase da se sprovede postupak medijacije, ovaj postupak će i biti sproveden. U postupku mirenja strane su ravnopravne. Ako, međutim, do saglasnosti za vođenje postupka medijacije nije došlo, kao i u slučaju kada „mirenje“ nije uspelo, postupak pred poverenikom se nastavlja na način na
koji je to utvrđeno Zakonom o zabrani diskriminacije. Tako što se strane sporazumevaju o načinu na koji će se postupak „mirenja“ sprovesti. Ukoliko obe strane ne postignu sporazum o načinu
sprovođenja postupka, posrednik će sprovesti postupak posredovanja na način koji smatra odgovarajućim, imajući u vidu okolnosti spornog odnosa, interese koje strane žele da ostvare uz poštovanje načela hitnosti. Posrednik može da vodi zajedničke i odvojene razgovore sa stranama u postupku, kao
i da uz saglasnost jedne strane drugoj prenese i predoči predloge i stavove o pojedinim pitanjima. Posrednik može da daje predlog mogućih načina za rešavanje spora, ali ne i predlog samog rešenja.

1) zaključivanjem sporazuma strana;
2) odlukom posrednika, posle konsultacije sa stranama, da se postupak obustavlja, jer dati postupak nije opravdan;
3) izjavom strane o odustajanju od daljeg postupka.

Postupak se nastavlja i po sprovedenom postupku poverenik daje mišljenje o tome da li je došlo do povrede odredaba ovog zakona u roku od 90 dana od dana podnošenja pritužbe, i o tome obaveštava podnosioca i lice protiv koga je pritužba podneta. Uz mišljenje, poverenik preporučuje licu protiv koga je podneta pritužba način otklanjanja povrede prav Lice kome je preporuka upućena dužno je da postupi po preporuci i otkloni povredu prava u roku od 30 dana od dana prijema preporuke, kao i da o tome obavesti poverenika. Ako lice kome je preporuka upućena ne postupi po preporuci, odnosno, ako ne otkloni povredu prava, poverenik mu izriče opomenu. Ako ni posle izricanja opomene takvo lice u roku od 30 dana od dana izricanja opomene to ne učini, poverenik će izvestiti javnost. Opomena se izriče rešenjem protiv koga nije dopuštena posebna žalba.

Poverenik za zaštitu pravnopravnosti nije medijator u postupku mirenja. Prema Zakonu o posredovanju (medijaciji), starešina organa, odnosno konkretno poverenik u ovom slučaju, imenuje posrednika iz reda istaknutih stručnjaka (sudija, advokata i dr.) koji ispunjavaju uslove za obavljanje posredovanja i upisuju ga u Spisak posrednika koji će poverenik voditi. Posrednik mora da ispunjava sledeće uslove:

da ima visoku školsku spremu;
da ima najmanje pot godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata;
da je upisan u Spisak; da je prošao program obuke za posrednika; da nije pod istragom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo;
da je dostojan za obavljanje posredništva.
Izuzetno, to može biti i lice koje ne ispunjava ove uslove.

Kada je postupak pred poverenikom pokrenut, strane sporazumno biraju posrednika sa spiska. Ukoliko se strane ne sporazumeju, posrednika će u konkretnom slučaju odrediti poverenik, sa spiska posrednika po redosledu na spisku.

Postupak posredovanja može trajati najduže 30 dana. Poverenik ipak može i da produži vreme trajanja postupka posredovanja iz opravdanih razloga, na zahtev posrednika ili strana u postupku. Postupak posredovanja okončava se: 1) zaključivanjem sporazuma strana; 2) odlukom posrednika, posle konsultacije sa stranama, da se postupak obustavlja, jer dati postupak nije opravdan; 3) izjavom strane o odustajanju od daljeg postupka.

Lice kome je preporuka upućena dužno je da postupi po preporuci i otkloni povredu prava u roku od 30 dana od dana prijema preporuke, kao i da o tome obavesti poverenika. Ako lice kome je preporuka upućena ne postupi po preporuci, odnosno, ako ne otkloni povredu prava, poverenik mu izriče opomenu. Ako ni posle izricanja opomene takvo lice u roku od 30 dana od dana izricanja opomene to ne učini, poverenik će izvestiti javnost. Opomena se izriče rešenjem protiv koga nije dopuštena posebna žalba.

Kako se ostvaruje sudska zaštita zabrane diskriminacije ?

Zakonom je ustanovljen poseban sudski postupak zaštite od diskriminacije. Takođe, zakon je predvideo čitav niz kaznenih prekršajnih sankcija odnosno prekršaja koji su utvrđeni Zakonom o zabrani diskriminacije. Prekršajne sankcije se izriču u posebnom postupku – prekršajnom postupku. Na ovaj način zakonom je omogućen zaokruženi sistem koji treba da obezbedi punu zabranu diskriminacije u Srbiji.

Svako ko smatra da je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu. Na ovaj postupak shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku. Postupak je hitan a revizija je uvek dopuštena. Tužbu može podneti i poverenik za zaštitu ravnopravnosti kao i organizacija (udruženje građana) koja se bavi zaštitom ljudskih prava, odnosno prava određene grupe lica. Prema tome, tužba zbog diskriminatorskog postupka ima karakter tzv. tužbe actio popularis jer je pored lica koje je neposredno i lično povređeno diskriminatorskim postupanjem tužbu mogu podneti i poverenik i pomenute organizacije. Međutim, ako se akt diskriminacije odnosi na tačno određeno lice, u tom slučaju je neophodan i izričiti pristanak takvog lica. Zakon predviđa da ovu tužbu može podneti i lice koje se svesno izložilo diskriminatorskom postupanju s namerom da neposredno proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije u konkretnom slučaju (tzv. dobrovljni ispitivač diskriminacije). Međutim ovo lice je dužno da obavesti poverenika o nameravanoj radnji, osim ako okolnosti to ne dozviljavaju, kao i da o preduzetoj radnji izvesti poverenika u pismenom obliku. Ako ovo lice nije podnelo tužbu, tada ga sud može saslušati kao svedoka.

Šta se može tražiti tužbom ?

Tužbom se može tražiti:

1) zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija;

2) zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije;

3) utvrđivanje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili
drugome;

4) izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog
postupanja;

5) naknada materijalne i nematerijalne štete; i

6) objavljivanje presude donete povodom neke od tužbi iz ovog zakona.

Tužilac uz tužbu, u toku postupka, kao i po njegovom okončanju pa svedok izvršenje ne bude sprovedeno, može zahtevati da sud privremenom merom spreči diskriminatorsko postupanje radi otklanjanja opasnosti od nasilja ili veće nenadoknadive štete.

Posebnim pravilom o teretu dokazivanja predviđeno je da teret dokazivanja predstavlja činjenica da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno jednakih prava i obaveza. Ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret je na tuženom. Ako sud
utvrdi da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je to među strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi odgovornosti dokazivanjem da nije kriv.

Kada je republika Srbija usvojila Zakon o zabrani diskriminacije i zbog čega je ovaj zakon usvojen?

Republika Srbija je usvojila Zakon o zabrani diskriminacije sredinom 2009. godine. Pre donošenja ovog Zakona u brojnim zakonima u srpskom pravnom sistemu bile su sadržane pojedinačne, ali često izolovane i nepotpune odredbe koje se odnose na zabranu diskriminacije. Član 21. Ustava Republike Srbije zabranjuje diskriminaciju iako izričito ne određuje pojam diskriminacije, a i druge brojne odredbe Ustava, naročito one koje se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, neposredno ili posredno se odnose na zabranu diskriminacije. Iako postoje i zakoni koji su u celosti posvećeni zabrani diskriminacije, primećeno je da se pojačalo kršenje zabrane diskriminacije prema različitim grupama ili pojedincima prema njihovom ličnom svojstvu (nacionalnim manjinama, seksualnoj orijentaciji, Romima, osobama sa invaliditetom i dr.). Republici Srbiji je bio neophodan sistemski krovni zakon, koji bi integrisao i povezao raznorodne i često pojedinačne izolovane i parcijalne pravne norme sadržane u drugim zakonima koje su se u praksi pokazale kao neefikasne. Razlozi za donošenje zakona su sledeći: 1) poštovanje međunarodnih standarda, prvenstveno onih koji se odnose na garancije ljudskih prava i sloboda i obaveza koje iz njih proizilaze; 2) poštovanje Ustavom zajamčene zabrane diskriminacije; i 3) nepostojanje integralnog sistema zaštite od diskriminacije u pravnom sistemu Republike Srbije kojim bi bili utvrđeni opšti uslovi, mere i instrumenti koje bi realno i faktički omogućili efikasnu borbu protiv diskriminacije.

Zabrana diskriminacije u pojedinim oblastima utvrđena je mnogim trenutno važećim zakonima, kao što su Zakon o zdravstvenoj zaštiti (2005), Zakon o visokom obrazovanju (2005), Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (2003), Zakon o javnom informisanju (2003), Zakon o radiodifuziji (2002), Zakon o radu (2005), Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom (2006), Porodični zakon (2005) i drugi.